Manastir Rmanj, Jovo Đilas, najstariji meštanin Martin Broda

 

BIHAĆ - Na slapovima Une lepa Marta prala je rublje. Naiđe konjanik s namerom da pregazi s jedne na drugu obalu, ali ga s konja zbaci moćni talas i on poče da se guši u penušavom viru. Marta mu vešto baci jedan kraj belog platna i izvuče na sidru. Tako jedno od najlepših mesta na našoj planeti dobi ime - Martin Brod.

Ima i onih koji tvrde da je Marta živela na jednoj, a njen dragi na drugoj obali reke i kada je pošla da mu se baci u naručje pala je u reku sa klizave sidre i utopila se.

Da li je prva, druga ili neka treća verzija istinita, za ovu priču nije ni bitno, važnije je da se gaz preko reke u narodu zove brod. I da se do Martin Broda, oko 180 kilometara udaljenog od Banjaluke ili oko dva i po sata pristojne vožnje, stiže dobrim asfaltnim putem na kojem se najviše treba paziti odrona između Drvara i ovog sela - put se zbog slabog intenziteta saobraćaja ne čisti ažurno.

Pre poslednjeg rata u Martin Brodu je živelo 187 stanovnika, mahom Srba, među kojima su bila dva muslimana i jedan Hrvat. Selo je pripadalo opštini Drvar.

- Ovde danas u blizu stotinjak kuća živi oko 80 čeljadi, mahom staračke dobi. Nakon rata izdvojili su nas od tridesetak kilometara udaljenog Drvara, kojem smo s dobrim razlogom pripadali, i pripojili dvaput udaljenijoj opštini Bihać. Kako u selu nemamo ni ambulantu ni kancelariju mesne zajednice, tamo putujemo za svaku sitnicu, a javni prevoz radi samo utorkom. Opet velimo: najvažnije je da je mir - kazuje Dušan Majstorović (76).

Seoska škola posle Drugog svetskog rata imala je sedamdesetak đaka. Posle poslednjeg deset puta ih je manje.

- Ovde na slapovima Une bilo je oko 70 vodenica. Danas rade jedva tri - priča najpoznatiji mlinar u selu Dmitar Reljić (78).

Starina, uprkos godinama koje su se natovarile na njegova široka pleća, nije dozvolio da ga vreme pregazi. Prilagodio se novim običajima i svojim mogućnostima. Na njegovoj kući istaknuto je obaveštenje na više jezika da melje žito, ali i pere veš u prirodnoj veš-mašini. E, to je za mnoge posetioce ovog sela iskustvo koje nigde na drugom mestu ne mogu da vide. Čiča sve natenane, strpljivo objašnjava, ali ne za džabe. I obučeni turistički vodiči od njega imaju šta da nauče.

- U prirodnoj mašini za pranje rublja najviše perem ćebad, razne prostirke, ali i drugi veš. Samo za belo rublje potrebno je iskuvavanje i dodavanje deterdženta. U mojoj generaciji mlinovi se vekovima prenose u nasledstvo. Ja sam nešto modernizovao, ali sve je i dalje u skladu sa tradicijom i potpuno prirodno. Imam posla, ne žalim se, meljem kukuruz, pšenicu i heljdu - priča Dmitar.

Meštani Martin Broda skrštenih ruku ne čekaju pomoć države, ni ove ni one. Vele da ih nijedna nije bogzna kako mazila. Spremaju se za bolje turističke dane i grade smeštajne kapacitete od kojih još uvek nemaju značajne prihode. Ali nadaju se da njihove investicije neće biti promašene. Najviše se uzdaju u svoju Unu i srednjovekovni manastir Rmanj, koji se nalazi u selu, na ušću Unca u Unu.

Kroz selo prolazi i pruga koja Krajinu povezuje sa Dalmacijom i primorjem.

- Nekad je ovuda prolazilo dnevno šezdeset i nekoliko vozova, a sada jedva tri-četiri - priča najstariji meštanin Jovo Đilas (84), koji je u železnici proveo 40 godina, tri meseca i 18 dana.

Napominje da su njegova i prababa gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa rođene sestre. Kao mnogi Drvarčani njegove generacije, i čika Jovo ima bogatu ratnu biografiju.

- U Drugom svetskom ratu obišao sam mnoga ratišta i ranjen sam u Jošavki kod Čelinca. Kraj rata sam dočekao u Titovom obezbeđenju, a između vojske, Ozne i Udbe izabrao sam 1946. godine železnicu. Iako sam prvoborac, nemam dodatak na penziju, nego samo ono što sam odradio u železnici - priča Jovo, s kojim smo morali popiti po čašicu dobre šljivovice.

MALI PETAR ŠETAJUĆI ovim krajem, jednim od najlepših što u ljudsko oko na ovom svetu može stati, sreli smo i najmlađeg stanovnika - Petra Rodića, koji još ni prohodao nije. Očigledno je da su mu obe majke, i mama Tanja i reka Una, podarile bistrinu i radoznalost. Pozdravlja svakog došljaka i poznaje sve svoje komšije. Možda će i on nekad pričati legende o lepoj Marti